Hm?

"Is it all just wasted time?
 Can you look at yourself
 when you think of what
 you left behind?"

Kako se od saznanja da je veći deo današnjeg dana protraćen, dođe do guglanja za pesmom iz ranih devedesetih? Tako što kroz glavu prođe wasted time. A onda se čovek seti Skid Row-a i nađem, naravno da nađem...

Elem, shvatio sam da je sreća prilično dosadna. Nakuckam ja, tu i tamo, ponešto iz svakodnevice, sednem, pročitam k'o čovek, da izbacim štamparske i ine greške i obrišem. Dosadno, ono, baš dosadno...

Ostaje jedino povratak u prošlost, ali onda sam sam sebi nešto patetičan. Kao žao mi je. Žao? Ha! Pljuc.

Ili da smišljam nešto? Ali problem je što i ovo malo svoje mašte utrošim na stvari za koje se na kraju ispostavi da služe traćenju većeg dela dana.

Odoh da radim ono što takvi kao ja obično rade u ovo doba dana. Da traćim vreme...

"She's a model and she's looking good
 I'd like to take her home that's understood
 She plays hard to get, she smiles from time to time
 It only takes a camera to change her mind."

Kako čujem, Japanci ovih dana gledaju trešnjin cvet. Tradicija, kažu. E, ma ti su ljudi sjajni, samo su ih mangupi navukli na ekonomski razvoj etc.
Ipak, vrcnu ponekad, onako, za "bravo!" i tapš po ramenu. Tako i pre neki dan. Ljudi napravili g-djicu HRP-5C. I postavili stvari na svoje mesto. Nazvali stvari pravim imenom.
Da se razumemo, nemam ja ništa protiv modela, kao što nemam ništa ni za. Ono malo petljanja sa wannabe modelima je u stvari bilo prijatno, čak i mentalno, uz prkos nekim opštim predrasudama. Ali me je nepovratno podsećalo na "Ljubav za 17,50 dolara" te sam se povlačio na vreme. I tako...
Kao što rekoh, nemam ništa protiv samih jedinki. Jednostavno se ježim na količinu fame koja se, po meni, prilično na silu pravi oko njih. Ne mislim da je njihov posao "money for nothing", ali biti profesionalni čiviluk mi ne deluje kao izazov. Mada, metropola nam ima 2 (slovima: dva) zvanična fashion week-a. DVA, ej!

Možda sam to samo ja...

"...And I've made up my mind,
 I ain't wasting no more time..."

Nedostaje mi ovo pisanje. Nije da baš toliko nemam vremena, ali je to zgodno opravdanje. Imam ih još nekoliko. Opravdanja. Kao, na primer, ono da ne kuckam po tastaturi zato što nema ničega što traži da izađe iz mene. Možda je to i najbolje. Opravdanje. Ali napokon, čemu pravdanje? Eto mene, opet...

"I see your true colors
 Shining through
 I see your true colors
 And that's why I love you
 So don't be afraid to let them show
 Your true colors"

by Cyndi Lauper

Ja se, na primer, ne sećam imena devojke (devojčice, ako ćemo baš iskreno) koja je imala nesreću da mi prva pruži priliku da isprljam kolena na farmerkama. Sećam se njene košulje, ali imena i lika - jok!
Zanimljiva slučajnost je da se, ako izuzmem cicu zbog koje sam srećan što prvi put u životu na sebi nosim bilo kakav nakit (i to još prsten, koji je bio u Top 2 nepodnošljivih), ne sećam ni imena poslednje. Razlozi nisu nimalo mistični, naprotiv, krajnje su prozaični - pivo, pelinkovac i na momente vinjak. Godinu i kusur u kontinuitetu, par sedmica i podosta noći mi nedostaju u sećanjima. Ne kažem da sam sve vreme bio trešten, ali se to događalo dovoljno gusto da bi se pauze takođe obrisale. Ne žalim. Na osnovu isečaka koji mi ponekad bljesnu pred očima i onih par priča koje su bile dovojno pristojne da mi "kolege" prepričaju u trenucima dokolice, shvatio sam da neke stvari jednostavno ne želim da znam.
Jednom sam upitan o čuvenoj muškoj "cifri". Sa koliko? Jedna od njih "koliko" je iz nekog svog razloga želela da zna. Ja definitvno jesam bio dripac, ali tada mi je prvi put uopšte i palo na pamet da se pozabavim eventualnim postrojavanjem i numerisanjem. I zgadio sam se na pomisao. Kasnije sam iz radoznalosti pokušavao, ali jednostavno mi nešto u glavi nije dozvoljavalo. Ne zbog pauza u sećanju, već zbog vulgarnosti ideje. Ponosan sam zbog toga.
Otkud sad ova priča? Pitalo me ovih dana nešto slično. Odgovor je bio - sa jednom.

Jedno od osnovnih pravila ljudskog udruživanja na ovaj ili onaj način, pravila koje ima toliko malo izuzetaka da se oni ne trebaju posmatrati ozbiljnije od sporadičnih incidenata, da ne kažem okazionalnih devijacija, jeste to da se ne gledaju isto era i kadija.
I što se pre shvati i prihvati ovo pravilo, to će pre postati lakše i eri i kadiji.

Oduvek me iritiraju lepuškaste tinejdžerke koje zbog malo veće pažnje hormonima opijenih vršnjaka misle da su viši oblik života. Još više se grozim kada dotične poodrastu, ali im mozak ostane štelovan na isto. Nisam se mnogo družio sa njima, a onih par što se u prolazu očešalo o mene su bar na trenutak primetile da je između njihovih "oblaka" i blata kratak put. Ništa se, naravno, nije promenilo u njihovim glavama, ali sam bar sebi i svojoj sujeti napravio ćeif.
Sa druge strane, tu su kojekakvi švaleri, jebači i ostali mačo tipovi. Oni su nekako mnogobrojniji ili sam ja, privilegovan svojim polom, češće bio u prilici da slušam tu stranu ploče. Ponavljam, slušao. Tako sam se u poslednjih par meseci naslušao raznoraznih saveta, empirijskih zaključaka i narodnih mudrosti na temu braka. Bah...
Prestao sam da ćutim i da se smeškam kad počnu da pametuju i par njih se namestilo na zicer. I kada je tipus, opijen formalnim autoritetom pozicije na kojoj se nalazio, kroz bljutave pošalice počeo da daje savete kako i na koje mesto treba postaviti ženu u kući, izrazio sam nadu da će svoje stavove uspešno preneti na svoju ćerku. Povređene sujete su zajebana stvar, moraću da se pripazim.

O ruskom osećaju za prostor.

- A gde su Moca i Milan smešteni?
- U jednom gradiću, tu blizu.
- Koliko blizu?
- Oko 250 kilometara.

Zamolila me je da joj popunim obrazac ne bi li uspela da ga preda. Kada sam je upitao za razlog (zaokružiti odogovarajući broj) stidljivo je rekla "socijalno". Zavidila mi je kako bez napora ispunjavam prazne linije na papiru. Na kraju se, uz malu muku zbog stomaka (peti mesec, odokativno), drhtavim slovima potpisala jednostavnim "Ramize". "Puno hvala" i tako to, za razliku od napucane bedevije koju sam pustio da parkira na jedino prazno mesto ispred zgrade. Setih se bilborda i AAA - atraktivna, aktivna, aktuelna. Pluc. Malo mozga ne bi škodilo. Ni pristojnosti.
Ma nije to toliko bitno. Ono što je Ramize uradila za mene je bilo mnogo više nego ja za nju. Čekajući red u usranom poreskom, odlutao sam gde nije pametno da se ide. Tamo sam saznao da sam zavidan čovek. Konkretnije, zavidim ljudima koji imaju konvertivbilne želje. One koje mogu da se iskažu u evrima. Pa to je bar lako, skupiš dovoljnu količinu i ispuniš želju. Jedina ozbiljna prepreka u tome je sklonost da se sedi uz ekran/monitor i psuje država.
A moje želje? Evo dve nekadašnje. Prva je da oko fajronta pijem pivo direktno iz točionika, sa pipe, što se kaže. Druga je Sharon Corr. Da li su ispunjene ili ne, više nije važno.

"Grey sky,
  where it should be blue"

I dalje ne volim april, ovaj sa još jednim razlogom pride. Priča o medu i žuči. Jebi ga...